Visibaba, antička i savremena čarobnica

Jednom davno, preko oko tri hiljade godina, visibaba se našla usred velike istorijske priče. Pomogla je čuvenom grčkom junaku da ostane imun na čarolije i završi započeto. Junak se zvao Odisej. Naime, nakon završetka Trojanskog rata, Odisej je sa svojim drugovima u dugom povratku kući u jednom od svojih lutanja prispeo na jedno malo ostrvo. Ubrzo su saznali da je vlasnica ostrva čarobnica Kirka. Kirka je bila kći boga Sunca, prognana na pusto ostrvo koje nije smela da napušta.* Odisej i njegova posada su zatražili gostoprimstvo da se oporave od plovidbe i prethodnih nevolja. Kirka im je dozvolila, ali je ubrzo Odisejevu posadu zbog nedoličnog ponašanja pretvorila u svinje i pokušala čarobnim travama da zadrži Odiseja na ostrvu. Bogovi su se u tom trenutku, naravno, umešali. Bog Hermes je dao Odiseju biljku Moli, malih belih cvetova, koju je ubrao iz šume u okolini. Bila je to biljka koja ima čudesna svojstva da štiti od zaborava. Naučnici su nedavno ustanovili, gotovo sa sigurnošću, da se iza grčke biljke moli krila sve vreme visibaba.

Visibaba je odavnina rasprostranjena u basenu Egejskog mora. Savremena medicina je otkrila da visibaba sadrži lekovitu supstancu (galantamin) koja štiti mozak od otrova i upotrebljava se danas za lečenje od Alchajmerove bolesti, tj. zaborava. Starim Grcima je bila poznata lekovita strana visibabe, u vidu zaštite od otrova, iako grčki botaničar Teofrast iz III veka ne navodi precizno od kojih štiti.

Ako se znanja tokom istorije izgube, potražite legende i mitove, oni uvek čuvaju od zaborava važne stvari.

Visibaba, mala i neustrašiva! Pojavljuje se gotovo niotkuda, ispod snega, u sred najhladnijih meseci i sa najmanje dnevne svetlosti. Ni mraz, ni sneg, ni vetar je ne može zastrašiti u svom cilju da procvetaju. Nazivamo je vesnikom proleća. Visibabama se svi obraduju, one nagoveštavaju dolazak proleća, iako ima još da se zimuje… Svako dete zna za njih. Odavno su odomaćene kod nas, u prirodi, gde rastu slobodno ili u baštama. U baštici moje babe ih je uvek bilo, videću baš kad budem išla za koji dan. U mojoj su procvetale pre par dana. Zasadila sam ih prošlog proleća, razdelila od busena visibabâ dobijenih od druge bake.

Poreklo i naziv

Latinski naziv roda visibaba je Galanthus, pripadaju familiji sunovrata Amaryllidaceae, engleski naziv je Snowdrop. Naziv Galanthus je dobila od grčkih reči gala što znači mleko i anthos, tj. cvet, zbog svoje bele boje cveta. Najrasprostranjenija vrsta visibabe kod nas je Galanthus nivalis (nivalis-snežni). Sorte obične visibabe Galanthus nivalis koje su najviše zastupljene su G. nivalis „Flore Pleno“( sa duplim cvetovima) i  G. nivalis „Lutescens“ (sa žutim mrljama na kruničnim listićima).

Rastu gotovo u celoj Evropi, na zapadu od Pirineja, preko Severne Evrope, do Kaspijskog mora. Staništa su joj vlažna i hranljiva područja, šume, proplanci i livade. Na našim prostorima se javlja krajem zime i početkom proleća u hrastovim i bukvinim šumama. U Engleskoj se pojavljuje oko ruševina starih manastira, veruje se da su je monasi doneli iz Evrope, pošto se ne pominje pre XVI veka (prvi put je zabeležena 1597. godine kao lukovičasta ljubičica u knjizi Džona Džerarda).

U hrišćanskoj kulturi, visibaba je pričama dovođena u vezu sa Evom, kao poklon od anđela koji je trebalo da nagovesti proleće i ovozemaljski raj kao utehu na onaj koji je izgubila. Visibaba danas simboliše nadu i upornost.

Josif Pančić ju je u XIX veku zaveo u katalog pod imenom visibaba koji je prethodno verovatno bilo odomaćeno u narodu. I u drugim jezicima im slične nazive (npr. na španskom la campanilla de nieve, odnosno snežni zvončić) u vezi sa njenim pojavljivanjem sve dok još ima snega i belom bojom cveta. Samoniklo raste na prostoru Balkana odavnina.

Opis

Visibaba je zeljasta vrsta sa sitnom lukovicom, malo izduženom. Lukovica je veoma otrovna. Visoka je od oko 10 do 15 cm. Listovi su sedeći, uski, zelenoplavičaste boje. Ima uspravnu cvetnu dršku, najčešće jednu, mada se mogu javiti i dve. Cvetna drška se na vrhu povija na dole i ima jedan cvet. Cvetovi su bele boje i sastoje se od šest listića, tri spoljna veća i tri belo-zelena unutrašnja. Visibaba cveta od januara do aprila. Nakon precvetavanja, javlja se plod u obliku tamnije trodelne čaura.

Danas postoje razne sorte visibaba sa duplim laticama, većim cvetovima, tankim i izduženim laticama ili manjim i širim. Neke visibabe imaju zelene ili žute delove cveta, vrlo su tražene. Cena lukovica ovih novih visibaba je i do nekoliko stotina eura. Meni je, ipak, ova originalna visibaba najlepša.

Sadnja i nega visibabe

Sunčana i polusenovita mesta odgovaraju visibabi. Voli neutralna i slabo bazna zemljišta. Lukovice visibaba treba saditi u avgustu i septembru na polusenovitom mestu. Sadi se na dubini oko 10 cm i isto tolikom razmaku. Najlepše izgledaju u grupi, ali ostaviti im mesta između jer će se brzo proširiti. U proleće se mogu razmnožavati ako su se puno razbokore ili želite da ih presadite i na neko drugo mesto. Nekad visibabe izostaju sa cvetanjem upravo iz razloga što je jako gust bokor, pa se gurkaju. U ovom slučaju, samo ih razdeliti i ponovo posaditi. Visibaba, kad završi sa cvetanjem, pravi seme koje ispušta ulje koje vole mravi. Oni dalje prenose seme i tako rasejavaju visibabu (mirmekohorna biljka).

Ako želite visibabe u saksijama, samo ih presadite dok su u fazi mirovanja, npr. tokom juna, jula i avgusta. Stavite saksiju u polusenci, na hladnom i povremeno zalivajte.

Visibabe možete saditi na otvorenom na travnjacima, ispod drveća, u baštama, raznim cvetnim površinama. Kombinujte ih sa ranim prolećnim cvetnicama, kao što su krokusi i patuljasti irisi (Iris reticulata).

Razmnožavanje

Visibabe se razmnožavanju setvom semena nakon precvetavanja u maju ili junu. Kad se sadi iz semena (generativno) visibabi treba tri godine da procveta. Kad završe sa cvetanjem (one koje niste ubrali), ne orezujte ih nego ostavite da naprave seme. Na proleće, u vreme dok su listovi još zeleni, možete deliti bokor i presaditi gde god želite.

Nevaljalci među Galantofilima

Ljubitelji i kolekcionari visibaba se nazivaju Galantofili (Galanthophiles). Ovi posvećeni uzgajivači visibaba okupljaju se najčešće tokom januara i februara na raznim druženjima i izložbama koje su prodajne, pa dolaze i ljubitelji i iz drugih zemalja. Trenutno je najtraženija među visibabama sorta “Green Tear” pronađena u Holandiji, veoma retka i skupa. Smatraju je Svetim gralom visibaba.

Izgleda da visibabe bude u srcima nekih strastvenih kolekcionara poziv na kriminalne radnje, pa su česti slučajevi krađe. Pojave se na izložbi ili prilikom obilaska privatnih bašti i iskopaju ceo busen specifične vrste ili ponesu saksiju i pobegnu. Ovakva ponašanja su izgleda karakteristična za ljubitelje baš visibaba, mada ima i kad je drugo cveće u pitanju. Zato, čuvajte se da vas ne zavedu ako nećete da zaradite kriminalni cvetni dosije :). Ovo se naravno najviše odnosi na Veliku Britaniju. Njihovo Društvo ljubitelja visibaba proslavilo je skoro 160 godina postojanja. Postoji i Festival posvećen visibabama koji se održava u Šepton Malet gradiću u Engleskoj. Festival se održava sredinom februara uz razne akcije i aktivnosti koje prate samu izložbu i sadnju velikog broja visibaba od strane volontera kao deo događaja.

*

Uživajte u ovom periodu u pogledu na ove antičke lepotice.

Nabavite visibabe, nek budu vaši lični vesnici proleća. Zasadite ih u bašti ili saksiji i pustite da slobodno rastu. One su ovde odavno, sve znaju same. Tokom godina biće ih sve više.

*Preporuka za čitanje ukoliko čitate na engleskom, odlična knjiga o Kirki od Medlin Miler, izdata prošle godine (Miller, Madeline, Circe, Bloomsbury publishing, 2018). Sada je ima i u prevodu na srpski u izdanju Lagune kao i u Hrvatskoj u izdanju izdavačke kuće Znanje.