Cvetna inspiracija,  Cvetna istorija,  Književnost

Hari Poter i magični svet biljaka

Čarobni svet koji je stvorila britanska autorka Dž.K. Rouling sa dečakom čarobnjakom u liku Harija Potera i njegovih drugara na Hogvorts akademiji, naišao je obožavaoce širom sveta. Hari Poter serijal u sedam knjiga, uz sjajno dočaranu atmosferu priče i napetih avantura, pun je zanimljivih likova, čarobnih i strašnih stvorenja i isto takvih životinja i biljaka.

U svim knjigama o Hariju Poteru pominju se razne čudnovate biljke od kojih je deo iznedrila autorkina mašta, dok je za dobar deo njih pronašla inspiraciju u prirodi. Za pojedine biljke, nije morala da traži daleko, trebalo je samo da baci pogled na komšijske bašte ili okolinu. Neke od ovih biljaka imaju dugu i zanimljivu istoriju, uglavnom opasne reputacije i ranijih veza sa veštičarenjem.

hari-poter
Na času herbologije u filmu Hari Poter i soba tajni. Vađenje mandragore sa profesorkom Sprut. Fotografisanje za magazin Vanity Fair.

https://www.vanityfair.com/news/photos/2001/10/harry-potter-slide-show-200110

Herbologija na Hogvortsu

Prvo pominjanje biljaka u serijalu o Hariju Poteru je u vezi sa nastavnim predmetom o biljkama koji učenici na Hogvortsu, školi za veštice i čarobnjake, izučavaju. Predmet se zove Herbologija i bavi se proučavanjem čarobnih biljaka i fungi koje se koriste u medicinske svrhe kao lek ili otrov i imaju čarobna dejstva. Učenici Hogvortsa se na časovima ovog predmeta upoznavaju sa dejstvima i upotrebom različitih vrsta magičnih biljaka.

Profesori koji su predavali ovaj predmet na Hogvortsu i koji se pominju u knjigama su Herbert Biri, Pomona Sprout i Nevil Longbotom. Knjiga koja je posebno isticana u okviru preporučene literature učenicima za ovaj predmet bila je ,,Hiljadu magičnih trava i fungi” (“One Thousand Magical Herbs and Fungi”).

Prvo pominjanje i opis predmeta Herbologija je u prvoj knjizi ,,Hari Poter i kamen mudrosti”: ,,Tri puta nedeljno išli su do staklenika da bi izučavali  herbologiju (nauku o travama) u društvu dežmekaste male veštice po imenu profesorka Sprout, gde su učili kako da gaje sve te čudne biljke i gljive i kako da otkriju čemu služe.”

Magične biljke u Hariju Poteru i prirodi

Izabrala sam nekoliko najzanimljivijih stvarnih biljaka koje su Dž.K.Rouling poslužile kao modeli i inspiracija za priče, a koje su već stekle magičnu reputaciju kroz istoriju. Avanture nekih od njih od stvarnosti do mita zaslužuju posebne knjige.

Počeću od biljke koja je superstar u čarobnjačkom svetu.

Mandragora (Mandragora officinarum)

Mandragora, jedna od najčudnovatijih biljaka, posebno zanimljiva u srednjem veku i među ,, čarobnjacima“. Svoju reputaciju mandragora duguje i svom čudnom izgledu, zapravo izgledu korena u čovečijoj formi. Ako je koren mlad onda ima oblik ,,bebe”, a ako je stariji onda nalik odraslom čoveku. Sa ovom biljkom su se Hari Poter i njegovi drugari iz razreda susreli na II godini Herbologije, u knjizi ,,Hari Poteri i soba tajni”. Profesorka im je na času u stakleniku pokazivala kako da neguju mandragoru i kako da je presade.

Na pitanje profesorke Sprut koje su osobine mandragore, Hermiona je rekla: ,, Mandragora ili mandraka, je snažno okrepljujuće sredstvo”, reče Hermiona zvučeći, kao i obično, kao da je progutala udžbenik. ,,Koristi se da bi ljudi koji su bili preobraženi ili prokleti vratili u prvobitan oblik” (poglavlje VI).

Mandragora pripada rodu biljaka pod nazivom Solanaceae (istoj porodici pripadaju krompir, paradajz i paprike) koja potiče sa prostora Mediterana, Bliskog Istoka i Indije. Ova biljka i njena medicinska svojstva se navode kako u Bibliji tako i kod brojnih antičkih autora. U starim botaničkim knjigama u kojima se pominje mandragora iz vremena renesanse i ranijih perioda, zbog izgleda korena antropomorfne forme smatrala se zofitima, biljkama koje imaju karakteristike životinja. Navodi se u knjigama da prilikom vađenja korena ispušta strašan krik od kojeg se moraju zaštiti oni koji rukuju ovom biljkom.

hari-poter-mandragora
Mandragora sa ilustracije rukopisa Tacuinum Sanitatis iz oko 1390. (Codex vindobonensis iz Nacionalne biblioteke u Beču).  Čovek je koristio psa za izvlačenje korena mandragore kako bi se on zaštitio od nezgodnog zvuka.

U knjigama Hari Poter serijala mandragora je korišćena kako bi se uklonili efekti okamenjenosti i povratila osoba u prvobitno stanje ili za spravljanje otrova i protivotrova. Koren mandragore ima otrovne supstance (alkaloide) koji deluju kao halucinogeni i narkotici. Koristili su je još antički lekari kao anestetik za smanjenje boli i uspavljivanje prilikom hirurških zahvata. Stari Grci su joj pripisivali afrodizijačke osobine, pa su je upotrebljavali najpre je potapavši u vino. U srednjem veku, nastavljajući se na antičke tradicije, mandragora je smatrana simbolom plodnosti i nosila se kao amajlija za zaštitu i dobru sreću. I dan danas se negde koristi iz istih razloga, deo korena se nosi za zaštitu (npr. u istočnoj Srbiji nešto slično pod nazivom raskovnik).

U čuvenom suđenju nad Jovankom Orleankom (Jean d’Arc) 1431. godine, predstavnici crkve su je, između svega ostalog, ispitivali i da li je sa sobom nosila koren mandragore (kao jedan od dokaza da se bavi veštičarenjem), što je ona poricala. Jedan od mitova u vezi sa ovom zanimljivom biljkom je da se verovalo da niče iz krvi obešenog čoveka.

Mandragora je svakako biljka sa jednom od najzanimljivijih istorija i uz sve magične osobine pripisivane joj tokom prošlosti, sasvim je razumljivo da se našla i među stranicama knjige o čarobnjacima. Pominje je i Šekspir u delu Romeo i Julija o delovanju njenog krika gde Julija kaže ,, Da od sveg onog gnusnog smrada i krika, Sličnim kricima čovekolike biljke, Mandragore-kad je iz zemlje čupaju, A od kojih svi ljudi , kad ih čuju polude.” (Romeo i Julija, IV čin, scena III). Takođe, Šekspir je pominje  i u drugim delima kao što su ,,Otelo” i ,,Antonije i Kleopatra”. Još jedan poznati renesansni pisac, ali iz Italije gotovo vek pre Šekspira, pisao je o mandragori u jednom svom delu koje se i naziva po njoj. Nikolo Makijaveli u komediji ,,Mandragorin koren” upotrebljava ovu biljku u vidu sastojka napitka za plodnost. Iz istog razloga, zbog kojeg se mandragora pominje još u Bibliji.

Potražite da vidite kako izgleda ova višegodišnja biljka da, ako naiđete negde na nju, znate da je prepoznate (štitnike za uši obavezno, ako zatrebaju :).

Pedicularis furbishiae

Ova danas ugrožena biljka pod latinskim nazivom Pedicularis furbishiae ili na engleskom Furbish louseworth, poznata je odavnina po svojstvima promenjivosti, tj. prilagođavanja okolini. Retka i dugovečna biljka iz vremena pre Ledenog doba, može se naći samo uz obalu reke Sveti Džon koja protiče kroz saveznu američku državu Mejn i preko granice kroz kanadski Nju Bransvik.

U čarobnjačkom svetu je korišćena za procese transformacije. U Hariju Poteru su niti ove biljke bile utkane u nevidljivi ogrtač koji je često korišćen u serijalu.

Jedić (Aconitum napellus)

Biljka jedić iz porodice ljutića (lat. Aconitum napellus, eng.Wolfsbane, Aconite, Monkshood, Devils Helmet…), poznata je biljka po svojim veoma otrovnim svojstvima. Raste slobodno u prirodi širom zapadne i centralne Evrope kao i u Maloj Aziji, na Kavkazu, u Iranu. U prošlosti je upotrebljavana za ubijanje opasnih životinja, naročito vukova odatle i taj engleski naziv Wolfsbane. Ova biljka se često pominje u knjigama i raznim pričama širom sveta u vezi sa vukovima i vukodlacima.

Grčko poreklo reči akonitov znači ,,bez borbe”. Jedna od najopasnijih biljaka na koju možete naići i ukoliko dođe u dodir sa krvlju putem neke manje posekotine na rukama ili samo preko kože dodirom, fatalno se završava zaustavljajući rad srca kako se navodi u jednom nedavnom slučaju iz 2014. Blaži oblik trovanja izaziva simpome kao što je peckanje, povraćanje, dijareja, ukočenost. U korenu se nalazi najveća koncentracija otrova, ali je ima i u listovima i cvetovima.

hari-poter-biljke
Scena lova na vuka iz Knjige o lovu (Livre de chasse) francuskog grofa Gastona Febusa čuvenog lovca. Knjigu je pisao 80tih godina XIV veka i posvetio burgundskom vojvodi Filipu.

Ljudi su koristili ovu biljku za vrhove svojih strela, kopalja i mačeva za lov ili borbe. Vekovima je korišćena kao otrov za vukove i druge predatore. U grčkoj mitologiji, Medeja je pokušala da otruje Tezeja upotrebom ove biljkle. Rimljani i Vizantinci su je koristili takođe za spravljanje otrova. U srednjem veku su najviše koristili ovaj otrov mešajući ga sa medom i staklom za ubijanje vukova u strahu od vukodlaka, dok su ga veštice navodno koristile zajedno sa drugom otrovnom biljkom poznatom kao bella donna (lat.Atropa belladonna) za izazivanje halucinacija u kojima im se činilo da lete.

Uz brojne slučajeve ubijanja vukova kroz istoriju, poznat je i slučaj samoubistva jedićem čuvenog grčkog filozofa Aristotela prema nekim izvorima.

Biljka ima gomoljast zadebljani koren, iz jednog gomolja raste uspravna stabljika dok iz drugog sledeće godine niče biljka pošto se prvi gomolj osuši. Ima grozdaste cvetove ljubičaste i tamnoplave ili žute boje. U medicini je korišćena kao anestetik pre morfijuma.

U Hariju Poteru, više puta se pominje u otrovnom napitku (Vukotrovni napitak) koji Remus Lupin koristi zbog svojih vukodlak transformacija kako bi ih ublažio. Na času iz napitaka, u prvoj knjizi ,,Hari Poter i kamen mudrosti”, profesor Snejp pita Harija koja je razlika između jedića i aconitum vulparia biljke, što je trik pitanje, pošto su to nazivi za istu biljku.

Zubati geranijum

Zubati geranijum je magična vrsta geranijuma sa oštrim zubima koje je autorka dodala. Geranijum je dobro poznata biljka koja se često zbog naziva meša sa pelargonijama, tj. muškatlama za koje se nekad koristi isti naziv i koje pripadaju istoj familiji Geraniaceae.

U knjigama ovaj zubati geranijum korišćen je za spravljanje otrova i u kuvanju upotrebom zuba sa biljke. Ukoliko ne vodite računa i u blizini ste ove biljke, može vas ujesti kao Harija prilikom ispita.

Velebilje ili Belladonna

Jedna od najsmrtonosnijih biljaka koje postoje, pojavljuje se u knjizi ,,Hari Poter i vatreni pehar” za pravljenje otrova. Latinski naziv ove biljke je Attropa belladonna, kod nas znana kao velebilje, pripada porodici Solanaceae (pomoćnica), slično kao jedić/ljutić je korišćena kao otrov koji se nanosio na vrhove strela i koplja za lov. U pitanju je višegodišnja zeljasta biljka sa zvonastim cvetovima obično tamnoljubičaste do smeđe boje kasnije sa plodom u obliku crnih bobica.

Belladonna je poznata kao veštičija trava koja deluje kao halucinogen. Ovaj fini naziv belladonna ili lepa dama potiče iz italijanske renesansne prakse po kojoj su neke žene (najviše Venecijanke) velebilje koristile u kapima za oči kako bi im one delovale veće i lepše šireći im zenice (u nekim sličajevima se završavalo slepilom). Danas je u medicini našla primenu prilikom operacije oka i u lečenju Parkinsonove bolesti uz razne druge primene od umirivanja kašlja do epilepsije i neuroza. Na engleskom je poznata kao deadly nightshade, a grčki koren atropos je u prevodu neumoljiv. Grčki naziv je ova biljka dobila po Atropi, jednoj od tri boginje suđaje iz grčke mitologije koja prekida nit života. Sve nam je jasno iz naziva.

Pogledajte ovaj video o njoj u okviru kanala Snaga bilja koju vodi Momčilo Antonijević https://www.youtube.com/watch?v=89R9o81eyvE

Helebore

Helleborus spp. poznata je cvetnica u baštama koja cveta tokom zime i u rano proleće. Poreklom je iz Evrope i može se videti u pojednim delovima Severne Amerike. Biljka koja je jedan od najpopularnijih izbora za baštu za rano proleće, pod narodnim nazivom kukurek, nosi veoma kontroverznu reputaciju.

Kako potiče sa prostora Grčke i Male Azije kao Helleborus officinalis, jasno da je već u antici kod Starih Grka imala svoju ulogu. Koren prvog dela naziva potiče od grčke reči elein u prevodu ,,povrediti” što ukazuje na njenu otrovnu prirodu. U Staroj Grčkoj je bila poznata pod nazivom Melampodium po lekaru Melampusu koji je koristio helebore da izleči od ludila kćeri kralja Arga. Upotrebu helebore u antičkoj medicini pominju antički autori Dioskorid i Plinije Stariji koji navode da se upotrebljavala za tretiranje melanholije, psihičkih nestabilnosti i čišćenje.

hari-poter
Helebore /Wikimedia by Rasbak https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Lenteroos_rood_plant.jpg

Ova biljka se od skoro pominje u vezi sa smrću Aleksandra Velikog, da je zapravo umro od trovanja heleborom. Još od trenutka kada je mladi osvajač i najmoćnija ličnost u tom trenutku poznatog sveta pao u postelju i ubrzo umro ( u 32oj godini 323. godine pre nove ere) iz nepoznatog razloga, pitanje se postavlja šta je ubilo Aleksandra Makedonskog. Jedna od teorija je da je otrovan vinom u koji je sipana nepoznata otrovna supstanca.

Nedavno je slučaj ponovo ,,otvoren” nakon 2300 godina, bez tela da se izvrši toksikološka analiza, samo sa opisima simptoma i dužinom njihovih trajanja do smrti prema spisima antičkih autora i savremenim znanjima. Na osnovu brzine delovanja otrova (ako je otrov bio u pitanju) i opisanih bolova, naučnici toksikolozi su suzili izbor biljaka koje su mogle biti uzrok. Nakon nekoliko krugova, izbor je sveden na najsumnjiviju od svih tada poznatih otrovnih biljaka- helebore. Preciznije bela ili lažna helebore (Veratrum album). Naravno, bez tela, ne može se potvrditi sa sigurnošću ili nikako pošto se takav otrov ne može toliko dugo zadržati u telu. A telo  Aleksandra Velikog je nestalo, ukradeno je davno i još uvek se ne zna gde je.

Sa hrišćanstvom, kukurek je dobio lepšu ulogu. Cvet je upleten u božićnu priču o rođenju Isusa Hrista. Jedna devojčica je posetila bebu Isusa i videvši darove pored jaslica, rastužila se što nema šta da mu pokloni i od suza koje su pale na tlo nikla je ova biljka kao dar. Tokom srednjeg veka, helebore su opet povezivane sa vešticama i veštičarenjem zbog moćnih svojstava.

Ruta ili Rutvica (Sedef)

Biljka zelenih ili srebrnastih listova i žutih cvetića, poreklom sa Sredozemlja, poznata je bila još u antici. U grčkoj mitologiji ova biljka bi vas mogla spasiti strašne zmije, bazilisk. U antici je zbog lekovitosti korišćena u medicini i kulinarstvu, naročito su je Rimljani upotrebljavali pri pripremi jela kao začin. Čuveni Mitridat VI Eupator, vladar Pontske kraljevine u Maloj Aziji i neprijatelj Rima u drugoj polovini II i prvoj polovini I veka pre nove ere, koristio je rutvicu kao jedan od sastojaka njegovog sveopšteg protivotrova koji se uzimao sa medom iz straha od trovanja.

Ruta ili rutvica. Wikipedia By Plenuska – Own work, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=43277226

U srednjem veku, rutvicu (lat. Ruta graveolens, eng. rue) ljudi su koristili kao zaštitu ovog puta od veštica i magije. U knjizi ,,Hari Poter i polukrvni princ”, rutvica je data Ronu kao protivotrov za medovinu kojom je otrovan. Na engleskom se naziva herb of grace kako je korišćena za zaštitu od brojnih opasnosti.

Rutvica iz rukopisa Tacuinum Sanitas (XIV vek).

Origanum dictamnus ili Jasenak (eng.dittany)

Lekovita i aromatična biljka iz porodice mint koja raste samo na grčkom ostrvu Krit. Stanište joj je na planinama i klisurama ovog najsunčanijeg i najvećeg grčkog ostrva. Prema legendi, raste na mestu rođenja boga Zevsa. Arheobotaničkim istraživanjima utvrđeno je prisustvo u vidu semena tokom iskopavanja čuvenog lokaliteta palate Knosos na Kritu. Starost koja je utvrđena je iz vremena Minojskog perioda kritske istorije, period XXVII do XV veka pre nove ere.

Naziv biljke dictamos u vezi je sa njenom povezanošću sa kultom stare kritske boginje Diktine. Takođe, planina na Kritu na kojoj je rođen vrhovni bog Zevs zove se Dikti, dok je drugi deo u nazivu thamnos u prevodu žbun. Pominju je mnogi antički autori u svojim spisima kao moćnu biljku, od Hipokrita, preko Aristotela, Teofrastusu, Dioskorida, Galena do Plutarha i Virgilija. Rimski pesnik Vergilije naveo je da je trojanski heroj Eneja vidao svoje rane ovom biljkom.

Biljka ima flamatorna svojstva, tokom vrelih dana se može samozapaliti, pa je poznata i pod nazivom gorući žbun ili Burning bush. Oko biljke se zapali oblak isparenja etarskih ulja koja sadrži u sebi, dok sama biljka ostaje neoštećena. Strvarno fantastično. U narodu se zove i Vilina biljka. Ima cvetove ružičasto-ljubičaste boje.

U Hariju Poteru, u nekoliko knjiga nailazimo na jasenak, najpre kad u I delu Hari uči za ispit iz herbologije ili nekoliko puta u sedmom ,,Hari Poter i relikvije smrti” kada npr. esencijom jasenka Hermiona spašava Rona zalečivši mu zadobijene rane usled pričvrljenja. U sceni se opisuje zelenkast dim (ukazuje na zapaljivost) koji se uzdiže nakon sipanja par kapi na rane .

hari-poter-biljke
Prikaz veštica na metlama iz knjige francuskog pesnika Martina le Franka iz sredini XV veka pod nazivom ,,Champion des dames” o znamenitim ženama prošlosti.

Stvarne i fantastične, od antike do Harija Potera

Jasno je da ove biljke sa svojim fantastičnim svojstvima, izmišljene ili stvarne, imaju važno mesto u svetu Harija Potera i čarobnjaštva. Zanimljivije i važnije od toga, bar meni, je kako su inspirisale Dž.K.Rouling i prava istorija pomenitih stvarnih biljaka. Priče tih biljaka duge su vekovima i preko dve hiljade godina, magična svojstva, uz lekovita i otrovna, pripisivana su im još u Starom veku. Naročito ih je bujna mašta srednjovekovnih ljudi dovodila u vezi sa vešticama, čarobnjaštvom, natprirodnim silama i opasnim bićima. Njihove prave priče i duge veze sa ljudima zvuče čudesnije nego u Hariju Poteru.

Pri pisanju ovog teksta imala sam stručnu haripoterovsku pomoć od strane mog sestrića Stefana koji je veliki poznavalac Harija Potera. Stef je pronalazio delove u knjigama koji mi trebaju pošto nisam imala sve knjige kod sebe i prepoznavao odmah šta mu tražim prema biljkama i situacijama koje sam mu navodila. Inače, ja sam mu i dala prvu knjigu HP davno posle čega se on zarazio serijalom, a jednog jula, po najtoplijem danu tog leta 2007. sa preko 40 stepeni i to oko jedan popodne, vodila sam ga da kupi neki od poslednjih delova koji se istog dana pojavio kod nas na engleskom kad i u Velikoj Britaniji. Čim smo kupili knjigu, onda smo morali da idemo i po neki moj veliki rečnik engleskog koji se nije nalazio tad kod mene pošto sam se selila, kako bi on odmah čitao :). Hvala Stefi!

Preporuke

– Knjige serijala Hari Poter u Srbiji objavile su izdavačke kuće Narodna knjiga i EvroGiunti (Evrobook) od 2000. godine.

– video sa mini predavanjem o biljkama zoofitima u retkim knjigama pogledajte ovde https://www.youtube.com/watch?v=EzglA2SFFT0

– pisala sam pre ovog teksta na Instagramu o Otrovnoj bašti zamka Alnvik u Engleskoj u kojoj se uzgajaju samo otrovne biljke i čuvaju pod strogim nadzorom, pogledajte snimak bašte sa zvanične stranice https://www.alnwickgarden.com/the-garden/poison-garden/

Nešto slično za čitanje, takođe iz sveta književnosti, imate i u mom tekstu o Agati Kristi ovde U bašti sa Agatom Kristi.

Hvala na čitanju i pišite mi utiske.

Pozdrav!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *