Zumbul. Mirisni trag od antičkog mita do naše bašte

Zumbul, jedan je od najmirisnijih i najprepoznatljivijih cvetova proleća. Već nekoliko vekova krasi naše bašte i opevan je u mnogim narodnim pesmama. Zumbul je cvetnica niskog rasta koja je veoma otporna i može se naći u prirodi na visinama i do 2000 m. Lako se gaji i sama razmnožava.

Predak današnjeg zumbula potiče iz antike (Starog veka) od divlje vrste koja raste po istočnom Mediteranu, širom Male Azije, Sirije, Iraka i Irana. Preko Starih Grka i Rimljana, zumbul se preneo i u Evropu gde se kultiviše već 400 godina. Od antike do danas nastale su brojne vrste zumbula raznim ukrštanjima na radost svih nas ljubitelja cveća.

Zumbuli u antici

Starost ovog cveta i njegova veza sa Starim Grcima otkriva nam se i u samom njegovom nazivu. Naziv hyacinth ukazuje na veoma staro poreklo ovog cveta iz vremena prehelenskog doba. Naime, reč hyacinth potiče iz vrste negrčkog jezika (trako-pelaške grupe) na šta ukazuje ovaj sufiks nth koji se zadržao u starogrčkom jeziku kao relikt iz ranijih vremena. 

Značenje samog naziva ima veze sa plavom bojom cveta originalne vrste Hyacinthus orientalis koji je kasnije razvio i cvetove u beloj i ružičastim nijansama.

Grčke ljubavne drame i čuvari sećanja

Ovakav cvet opojnog mirisa morao je završiti u nekog grčkom mitu. Mit se zove O Apolonu i Hijacintu. Mit o nastanku zumbula prati (obavezna) drama oko nesretne ljubavi koja se završava pretvaranjem ljubavnika u cvet kako su to Stari Grci voleli da pripovedaju. Priča ide ovako, zapravo, priča nam prikazuje samo završnu scenu ili je bar to ono što je sačuvano tokom vremena. Bog Apolon, jedan od najmoćnijih grčkih bogova, uvek mladolike spoljašnosti i neustrašive pojave, bog sunca, lečenja, proricanja, zaštitnik nauka i umetnosti, imao je miljenika po imenu Hijacint. Hijacint je bio lep mladić, smrtnik,  navodno sin spartanskog ili makedonskog kralja. To je sve što znamo o pozadini priče. Jednog sunčanog dana, na poljani su se bog Apolon i Hijacint igrali bacanjem diska da bi u jednom trenutku, nesretnim slučajem, disk usmrtio mladića. Iz krvi koja je kapala iz povređenog Hijacintusa na zemlji nikao je cvet nazvan po njemu.

Ima i druga verzija mita u kojoj se pojavljuje treća osoba u liku Zefira, boga vetra sa Zapada. Zefir je iz ljubomore, na vezu Apolona sa ovim mladićem, sam bacio disk na Hijacintusa i usmrtio ga.

Kako god okrenete, nesretni slučaj ili zločin iz strasti, ovaj Zumbul je stradao da bi ,,nastao” cvet. Ko se petljao sa grčkim božanstvima u smislu ljubavnih afera često je završavao ovako nasilno. Drame sa otimanjem, osvetama ljubomornih žena, bogovima koji uzimaju obličja životinja i fatalnim ishodima bili su Starim Grcima recept za držanje pažnje. Za utehu je što su dobar deo nesretnih ili nevoljnih ljubavnika pretvarali u neku lepu biljku (još jedna Apolonova ljubav, nimfa Dafne,  pretvorena je u lovor ili Dafne).

A ustvari, to najverovatnije nije bio cvet zumbula, već iris ili neka vrsta delfinijuma. Takođe, priča u mitološkoj formi čuva sećanje na neka davna zbivanja. Mit o Hijacintu i Apolonu na simbolički način oslikavaju promenu koja se odigrala u sferi verovanja i smene kultova u Staroj Grčkoj. Istraživanja ukazuju da je Hijacint bio neko starije domaće božanstvo (na šta može ukazivati i starost njegovog naziva) u vezi sa prirodom i vegetacijom koje je zamenjeno u nekom trenutku sa kultom novo pridošlog božanstva u ovom slučaju Apolona (ovde moram dodati da je sam Apolon božanstvo ,,starije” od samih olimpijskih bogova, najverovatnije kult koji je došao sa Istoka u Grčku).

Na Peloponezu, u blizini grada Sparte, nalazio se grad Amikla čijim se osnivačem smatra Hijacintov otac po kome grad nosi ime. U ovom gradu se u antici održavao festival Hyacinthia koji potiče još iz mikenskog vremena. Mesto i hram su kasnije povezani sa kultom boga Apolona, a festival  Hijacintija se nastavio održavati i tokom kasnije helenske istorije. Festival je trajao 3 dana sa procesijom uz oplakivanje smrti mladića Hijacint i slavljenjem njegovog ponovnog rođenja kao cveta. Ovo je slično drugim mitovima i kultovima o preporodu prirode i dolasku proleća kao u mitu o Adonisu, mitu o Atisu, Persefoni ili u hrišćanskom svetu o Uskrsu.

Za ovaj mit je Mocart sa svojih 11 godina komponovao muziku sa nešto izmenjenim libretom po kom je Apolon bio u ljubavi sa Hijacintovom sestrom Melijom.

Zumbuli se pominju i u čuvenom epskom delu koji se prisuje Homeru, u Ilijadi na nekoliko mesta, između ostalog u vezi sa boginjom Herom, vrhovnom grčkom boginjom i suprugom boga Zevsa. Grčki putopisac Pausanija iz II veka nove ere u u svojoj III knjizi dela Opis Helade piše o gradu Amikli, o hramu u kom su poštovani Hijacintus i Apolon i njihovim isprepletanim kultovima. Zumbul kao cvet pominje se i u spisima antičkih prirodnjaka i lekara kao što su Teofrast (oko 372- 287 pre nove ere) i Dioskorid ( I vek nove ere) kao i u delima proslavljenih rimskih pesnika iz I veka nove ere, Vergilija i Ovidija.

Zumbuli u Otomanskom carstvu i Zapadnoj Evropi

Tokom srednjeg veka Arapi su na prostoru Mediterana sačuvali i uzgajali lukovičasto cveće. U Evropi su se zumbuli počeli uzgajati i kultivisati od druge polovine XVI veku kada su stigli iz Osmanskog carstva uz lale i druge lukovičaste cvetnice. Osmansko carstvo je u tom trenutku imalo teritoriju koja se prostirala na tri kontinenta i koja je obuhvatala zemlje istočnog Mediterana odakle potiču ove vrste cveće kao i sam zumbul.

Osmanlije su preuzele i razvijale istočnjačku kulturu nege vrtova i baštovanstva. Istanbul kao prestonica bio je prepun  vrtova, privatnih i javnih, punih cveća. Brojni sultani, među kojima najmoćniji kao što su Mehmed II Osvajač (1451-1481) ili Sulejman Veličanstveni (1520-1566), bili su poznati po svom zanimanju za baštovanstvo i kao veliki ljubitelji cveća (da ne pominjem kasniji Lala period o kojem će biti poseban tekst). Pomenuti sultani su za svoje vrtove naručivali na stotine i stotine lukovica zimbula i drugog cveća.

U Istanbulu i Jedrenu je Ožijer Žizelin de Buzbek, ambasador cara Ferdinanda, vladara Svetog rimskog carstva, početkom druge polovine XVI veka video lale (tekst o dolasku lala u Evropu u XVI veku Istorija lala: Kako je lala osvajala Evropu u XVI veku uz Karola Klusijusa & društvo ) . Dok je bio u službi u Istanbulu poslao je sa dvora pakovanja lukovica lala i drugog lukovičlastog cveća i seme svom prijatelju botaničaru carskih vrtova u Beču, Karolu Klusijusu (1526-1609) i nekim drugim prijateljima. Buzbeku se pripisuje da je poslao prve lukovice lala u Evropu. Uz lukovice tulipana koje je on tako krstio slao je i kako je pisao drugo lukovičasto cveće i seme. Možemo pretpostaviti da su i zumbuli bili među njima pošto su se uskoro počeli pojavljivati na par mesta kod znalaca i kolekcionara preko kojih su i lukovice lala stizale. Preko Karola Klusijusa i Matijasa Lobelijusa, botaničke bašte u Padovi krajem XVI i početkom XVII veka zumbuli su se počeli širiti po Zapadnoj Evropi.

U Engleskoj ih prvi put pominje (što ne znači da ih nije bilo ranije) Džon Džerard, poznati engleski herbalista i baštovanski stručnjak u svom pismu kako rastu u njegovoj bašti 1596.godine.  Zumbuli duplog cveta se pominju već od 1612. godine kako rastu u poznatoj bašti biskupa Ajštata u kojoj su se pojavile i prve lale.

Zumbuli Madam Pompadur

U Francuskoj je Madam de Pompadur, istaknuta figura na dvoru u ulozi zvanične ljubavnice kralja Luja XV ( na položaju od 1745. do 1760), veoma obrazovana i uticajna, kao ljubiteljka ovog mirišljavog cveta doprinela širem uzgoju i popularnosti zumbula. Madam de Pompadur je bila velika pokroviteljka umetnosti i nauke. Uživala je da se okruži cvećem, posebno je volela zumbule i tražila je da se što više sade po kraljevskim vrtovima zbog njihovog predivnog mirisa. Zabeleženo je da je 1759.  imala čak 200 zumbula u stakleniku kako bi uživala u njima tokom hladnijih meseci. Uzgoj lukovičastog cveća je tada bio u zamahu, zumbula pogotovo, za poznate floriste iz Harlema ovo je bilo zlatno doba. Broj vrsta zumbula početkom XVIII veka je sa 50tak za vrlo kratko vreme skočio na 2000 novih vrsta.

Francuska buržoaska revolucija i Napoleonovi ratovi su poremetili tržište na neko vreme. Holandija se izdvojila kao najveći uzgajivač zumbula kao i lala i to najviše sa centrom u Harlemu i okolini. Od 1830tih godina Holandija i Harlem dobijaju rivala u zumbul+trci u vidu Berlina.

Holandija je i danas vodeća u uzgoju lukovičastog cveća. Mnoge od starih vrsta popularnih u XIX veku mogu se i danas naći u ponudi.

Uzgoj i sadnja zumbula

Zumbul se veoma lako uzgaja.

Iz lukovice raste stabljika sa cvetovima skupljenim u grozdaste cvasti na dršci od oko 30 cm u raznim brojama. Sadi se na jesen, obično u oktobru. Može se saditi i u saksijama koje držite napolju na zaklonjenom mestu ili unutra ako želite da vam ranije cvetaju.

Za sadnju izaberite sunčanu poziciju i dobro drenirano zemljište gde se ne zadržava voda. Ako ih sadite u saksijama, prvo  na dno stavite drenažni sloj kako bi višak vode slobodno oticao da ne bi lukovica istrulila od preterane vlage. Sade se na dubini od jednoj do dva puta većoj od visine same lukovice. U saksijama može pliće da im viri lukovica. Kao i drugim lukovicama jesenje sadnje potrebno im je da prođu kroz tamnu, vlažnu i hladnu fazu tokom zime što im je obezbeđeno u zemlji napolju. Redovno ih zalivati kad počnu sa nicanjem i držati na sunčanom mestu.

Po precvetavanju, uklonite dršku sa cvetom i ostavite listove da se sami osuše kako bi što duže prikupili energiju i hranljive materije za cvet sledeće godine. Ove nove vrste zumbula su samo prve i možda druge godine sa više cvetova i krupnije forme pa se kasnije smanjuju i ne izgledaju više tako raskošno. Lukovica se pod zemljom deli na više manjih beba lukovica koji odvlače energiju iz majke lukovice zbog čega se i smanjuje cvet ili izostaje skroz.

Možete ih saditi same ili u kombinaciji sa drugim prolećnim cvetnicama i lukovicama.

Rukujte pažljivo sa njima pošto su otrovni, lukovica najviše. Ako imate osetljivu kožu, koristiti rukavice dok sadite, pošto mogu izazvati iritaciju.

Za kraj samo da dodam, uživajte u njihovom mirisu dok su u cvetu!

 

Hvala na čitanju!