Staklenici kroz istoriju- Zlatno doba sa Viktorijancima

Staklenik-san svih baštovana…

Mesto zelenila, mira i tišine, obilja svetlosti. U staklenicima vlada neka posebna atmosfera. Kad ulazite, stupate u jedan sasvim drugačiji svet idealan za momente mira sa samim sobom i povezivanje sa prirodom. Jednako prijatno u društvu. Staklenici su posebno privlačni tokom zimskih meseci kao mesta gde je sve zeleno i sveže tokom čitave godine. Zamislite sebe, u svom stakleniku, kako razgledate i zalivate svoje biljke ili sa knjigom u ruci u udobnoj fotelji, dok napolju pada kiša ili je velika vrućina.

Staklenici su nastali sa ciljem da se produži vegetativna sezona tokom hladnih meseci i da se tu čuvaju i uzgajaju tropske biljke u posebnim uslovima kao iz zemlje porekla. Zidovi i krov se prave od stakla kako bi biljke mogle što više svetlosti i toplote da dobiju. Na engleskom se staklenik naziva glasshouse, greenhouse, hothouse ili conservatory. Postoji nekoliko tipova staklenika, prvi tip su staklenici izgrađeni sa svih strana od stakla uz čeličnu konstrukciju, drugi tip su staklenici koji su jednom stranom naslonjeni na kuću, kao i staklenici koji izgledaju kao prepolovljeni, pošto imaju jednu stranu ozidanu i na nju naslonjen samo sa jedne strane duži kosi krov.

Sve je počelo sa Rimljanima i krastavcima

Prvi zabeležen primer staklenika je iz vremena Rimskog carstva. Car Tiberije (14-37. godine) u I veku nove ere, morao je da jede povrće slično krastavcu, koje su mu doktori preporučivali na svakodnevnom meniju zbog zdravstvenih razloga. Kako bi ih uzgojili da imaju sveže tokom cele godine za cara, rimski carski baštovani sagradili su staklenik (specularium) na Tiberijevom imanju na Kapriju kako bi održavali istu temperaturu kao u letnjoj sezoni. Kod rimskog prirodnjaka Plinija Starijeg u spisima su sačuvani opisi ovih prvih staklenika sa zagrevanjem kamenih zidova (održavanje vatri spolja) kako bi bilo toplo unutra i od gore tanki slojevi providnog sjajnog materijala liskuna.

U Evropi se sa Renesansom javljaju ponovo staklenici. U isto vreme, na prostoru Azije, u Koreji, podizani su staklenici za uzgoj povrća sa podnim grejanjem. U Italiji su u XV veku napravljene prve modernije zimske bašte ili staklenici nazvani “giardini botanici”. Sa novootkrivenih kontinenata i širenjem vlasti vodećih evropskih zemalja na strane i nepoznate teritorije, osvajači i istraživači donosili su nove i retke biljne vrste. Ove egzotične biljke su dolazile iz različitih klimatskih podneblja od evropske i trebali su im obezbediti uslove kao iz zemalja odakle potiču kako bi uspevale. Prve botaničke bašte nastale su tada, u Italiji, u Pizi i Padovi.

Kako su nove biljne vrste donošene sve više iz raznih delova sveta postajale su sve interesantnije za proučavanje i uzgoj. Pravi izazov je bilo sačuvati ih i dalje razmnožavati. U tom cilju, trebalo je sagraditi posebne građevine samo za tropske biljke navikle na topliju i vlažniju klimu tokom cele godine. Kod izgradnje staklenika je najvažnije bilo regulisanje temperature.

Sa razvitkom botanike i baštovanstva tokom XVII i XVIII veka je izgradnja staklenika dobijala na sve većem značaju u vodećim evropskim zemljama. Naročito su staklenici bili popularni zbog tropskog voća čiji je uzgoj i pojavljivanje na trpezi vladara bilo znak prestiža i moći, prvenstveno u Francuskoj i Engleskoj.

Podizani su posebno staklenici samo za pomorandže i limun zvani oranžerije ili staklenici za ananas. Staklo je u to vreme bilo veoma skupoceno. Stariji staklenici nisu bili skroz u staklu kako ih mi danas viđamo i zamišljamo. Staklo kao i ogledala je mogla nekolicina izuzetno bogatih da sebi priušti. Trebalo je izdvojiti malo bogatstvo za kupovinu sadnica i semena iz dalekih krajeva i njihov transport a potom za građenje staklenika i održavanje. U Versaju je francuski kralj Luj XIV izgradio Oranžeriju za uzgoj pomorandži i limunova uz drugo tropsko voće (kao i Salu ogledala u palati, takođe demonstracija moći). Staklo je postajalo sve kvalitetnije vremenom, ali i dalje skupo.

Do preokreta dolazi tek sredinom XIX veka sa padom cena stakla kada počinje masovnija proizvodnja i izgradnja staklenika većih dimenzija, napravljenih potpuno od stakla. Pripadnici visokih društvenih krugova su se takmičili ko će imati veći i lepši staklenik ili više njih.

U Velikoj Britaniji, tokom XIX veka, izgradnja i zanimanje za staklenike će dostići novi nivo.

Viktorijanci i zlatno doba staklenika

Devetnaesti vek je bio doba napretka, otkrića, inovacija.  Želja za istraživanjem i znanjem je rasla vremenom. Nauka i tehnika su napredovale. Botanika postajala sve popularnija. Lovci na biljke putovali su po celom svetu u često rizičnim istraživačkim misijama.

Zanimanje i bavljenje baštovanstvom i botanikom je u Velikoj Britaniji tokom XIX veka bilo nezapaćeno do tada. Tokom druge polovine XVIII veka ljubav prema biljkama, baštama i nauci se sve više rasplamsavala. Iz visokih krugova društva širila se na imućnu srednju klasu. Izučavanje i naučno poznavanje biljnog sveta se smatralo obaveznim za obrazovane ljude, džentlmene i dame. Društveno poželjnim zanimanjem za sve, kako za profesionalne naučnike tako i za amatere botaniste kao i ,,naučne baštovane”.

Takvom velikom interesovanju i popularnosti doprinele su i naučne knjige i naročito brojne periodične publikacije iz oblasti hortikulture, florikulture i botanike. Rasadnici su nicali na sve strane, društva i organizacije osnivani, izložbe i sajmovi se organizovali. Bavljenje baštovanstvom se smatralo blagotvornim za čovekovo celokupno blagostanje, za um i za telo. Bašte su bile jedna od najpopularnijih mesta za izlazak i šetnje. Kraljevske Botaničke bašte Kju su od 1840tih otvorene za javnost svakog dana  da posetioci mogu slobodno da šetaju bez pratnje baštovana. Staklenici i bašte su bila omiljena mesta za šetnje i druženje. Već u to vreme, sredinom XIX veka, u Britaniji se razvijao hortikulturalni turizam i sve više širio i na druge lokacije, van Londona, kao na primer bašte Četsvort (Chatsworth) gde je u to vreme Džozef Pakston (Joseph Paxton) bio glavni baštovan.

U toj sveopštoj hortikulturalnoj pomami, staklenici su zauzimali posebna mesta. Produkt ljubavi za baštovanstvom i novih tehničkih dostignuća. Postali su popularna mesta za boravak. Viktorijanci su i u svojim kućama pravili posebne prostorije zvane konzervatorij ili zimske bašte, koji je imale najviše svetlosti  u kući zahvaljujući velikim prozorima. U njima su držali paprati (jedno vreme je vladala prava manija za papratima), palme i druge egzotične biljke. To su bile omiljene prostorije za boravak uz svu svetlost i zeleno okruženje.

Velika Britanija je zemlja sa najviše staklenika, konzervatorijuma i oranžerija. Od onih grandioznih na imanjima plemića do manjih u privatnim baštama, starih elegantnih sa gvozdenim čipkanim ivicama gore do onih modernijih sa novim materijalima. Tokom Viktorijanskog doba, u XIX veku, nazvanom po dugoj vladavini kraljice Viktorije (od 1837 do 1901) i vrhuncu uspona Velike Britanije tada kao najmoćnijeg kolonijalnog carstva, podignuto je i najviše staklenika, naročito tih velikih.

U Engleskoj, kao i u ostatku Evrope, prvobitni staklenici su bili građeni (tokom XVII i XVIII veka) za uzgoj tropskog voća (oranžerije) da bi sve više bili podizani za čuvanje retkih i egzotičnih tropskih biljaka koje su u to vreme donosili botanisti i lovci na biljke brodovima iz svih delova sveta. Staklenici su obezbeđivali biljkama topliju temperaturu materijalima kojima su propuštali što više svetlosti (staklom) i grejanjem u ili uz staklenik. Dostignuća u oblasti nauke i tehnike u XIX veku su se stavila u službu hortikulture izgradnjom ovih arhitektonskih čuda.

Posedovanje staklenika je postalo veoma popularno među visokim društvom XIX veka u Velikoj Britaniji. Svoju moć i bogatstvo su prikazivali veličinom staklenika i biljnim kolekcijama unutar kao i van, u baštama svojih imanja. Ovakvom stanju je doprinelo stanje na tržištu sredinom veka, cene taksi za staklo su smanjene i ono je bilo dostupnije i proizvodilo se u većem obimu. Želja za staklenicima i zimskim baštama uz ili unutar samih viktorijanskih kuća bila je vezi sa razvojem industrijalizacije koja je sve više zahvatala zemlju. Izgradnja fabrika, strojeva, pruga i lokomotiva širom zemlje, širenje gradova, pojava radničkih četvrti, saobraćaja u sve veće obimu nego u prethodnim vremenima i decenijama. Sve praćeno zagađenjim vazduha u gradovima. Staklenici su, uz bašte i parkove, bili stanovnicima gradova bili još jedna veza sa prirodom. Viktorijanci su stvarali i negovali svoje javne zelene površine, za odmor, šetnju i okupljanja u prirodi. Pojam ,,zeleni pojas” oko grada je nastao baš tada. Javna mesta, parkovi i bašte bili su mesta na kojima su Viktorijanci pokazivali svoju moć i nacionalni ponos (o izložba sa sličnom tematikom samo o Francuskoj tog vremena možete pročitati ovde https://floradela.com/izlozba-public-parks-private-gardens-u-njujorku/). Danas je London grad sa najviše zelenih površina.

U okviru Kraljevskih Botaničkih bašti Kju (Botanical Gardens Kew https://www.kew.org/) u Londonu nalazi se najveći viktorijanski staklenik u svetu, sagrađen je 1860. godine i otvoren za javnost tri godine kasnije. Prvobitan naziv staklenika je bio Umerena kuća (danas je poznat i pod tim nazivom kao “Temperate House”). Dizajnirao je Decimus Barton i u vreme kada je sagrađena smatrala se jednim od svetskih čuda. U njoj se čuva jedna od najvećih biljnih kolekcija na svetu kao i najugroženije biljne vrste danas. Bila je zatvorena pet godina radi opsežne rekonstrukcije prilikom koje su morali izvaditi i presaditi 10000 biljka i zameniti 15000 prozora. Prošle godine, 2018. je sve završeno, biljke ponovo vraćene i posađene i u maju je svečano ponovo otvoren.

Jedan od najreprezentativniji primera viktorijanskih staklenika danas sačuvanih je i Kuća palmi, takođe u okviru bašti Kju, podignuta pod patronažom kraljice Viktorije u periodu od 1844 do 1848. I Kuću Palmi (Palm House) je dizajnirao Decimus Barton kao i Umerenu kuću. Kju danas ima osam staklenika.

Ključna figura u priči o zlatnom dobu izgradnje staklenika sredinom XIX veka bio je Džozef Pakston.

Džozef Pakston i Kristalna palata

Džozef Pakston je karijeru započeo kao baštovan u baštama Kraljevskog hortikulturalnog društva u Čizviku sa dvadeset godina. Čizvik se nalazio blizu poseda vojvode od Devonšira sa kojim se Pakston upoznao i ostavio veliki utisak. Ubrzo je prešao da radi kao glavni baštovan Četsvort bašti za vojvodu sa kojim se sprijateljio i ostao da radi tu dugo vremena. Uz baštovanstvo, uspešno se bavio dizajniranjem i projektovanjem staklenika. Osvojio je brojne medalje za dostignuća u hortikulturi i uzgoju tropskog voća, tropskih orhideja, postao je slavan kad je pod njegovom negom prvi put procvetao vodeni ljiljan Victoria regis koji je iz Kjua njemu poveren na negu. Za ovu biljku dizajnirao je poseban staklenik sa specijalno grejanim jezerom.

Sagradio je vojvodi od Devonšira najsavremeniji staklenik Veliki konzervatorijum ili Stov koji je u tom trenutku, sa dužinom od 69 metara i 37 metara širine bio najveća staklena građevina na svetu (završen 1841, pet godina je građen). Sav od stakla, čelika i po potrebi drveta. Kada je kraljica Viktorija došla da poseti ovaj staklenik, razgledala je vozeći se u kočiji putem koji je vodio sredinom staklenika. Toliko je bio veliki staklenik. Staklenik je tad bio osvetljen sa 12000 lampi. Tokom I svetskog rata nije grejan iz finansijskih razloga i biljke su uginule, stakleni razmontiran. Pakston je kasnije dizajnirao još veći staklenik kilometar dugačak, pred Svetsku izložbu u Londonu 1851. godine.

Za Veliku svetsku izložbu održanu u Londonu 1851. godine projektovana je Kristalna palata kao mesto održavanja u Hajd parku u kojoj su izlagana najveća svetska dostignuća iz oblasti nauke, tehnike i umetnosti. Kristalnu palatu je dizajnirao neumorni Pakston u saradnji sa inžinjerom Čarlsom Foksom (stručnjakom za strukturalne radove sa čelikom). On je u to vreme bio poznat po dizajniranju i konstruisanju inovativnih staklenika za vojvodu od Devonšira.

Pre toga, na konkurs za dizajn građevine u kojoj će biti smeštena Svetska izložba stiglo je 245 predloga. Tih dana, dok su razmatrani predlozi i gotovo svi odbijeni, Pakston je boravio u Londonu. Rešen da okuša sreću, napravio je za par dana nacrt dizajna sličan jednom od staklenika (ljiljan staklenik) koji je već napravio za vojvodu od Devonšira. Njegov predlog je pobedio. Građevina koju je on zamislio, nazvana Kristalna palata, bila je u prednosti jer se brzo i jednostavno postavljala i lako rasformiravala po potrebi. Podignuta je kao ogroman staklenik od čelika i stakla, dužine preko 500 metara i širine 138 metara. Bilo je potrebno osam meseci i rad 2000 ljudi da se podigne.

Arhitektonsko čudo tog vremena, uz velelepnu izložbu sa otkrićima i objektima iz celog sveta, Kristalna palata je sama po sebi bila pravi spektakl za sve posetioce. Džozef Pakson je na jesen iste godine, 1851, od kraljice Viktorije dobio viteški čin za svoje zasluge. Kraljici se toliko svidela građevina i izložba da je nekoliko puta dolazila sa porodicom da je vidi.

Kristalna palata je kasnije je premeštena u južni deo grada da bi 1936. izgorela u požaru za nekoliko sati čiji se plamen video u osam okruga oko Londona. Vinston Čerčil, britanski premijer,  izjavio je tim povodom: ,,Ovo je kraj jednog doba.” Na tom mestu se danas održavaju baštovanske zabave i koncerti popularnih muzičara.

Džozef Pakston je bio i član Parlamenta, veoma se obogatio svojim poslovanjem u industriji železnice, pokrenuo nekoliko časopisa iz oblasti hortikulture, dizajnirao druge bašte, parkove i palate po Engleskoj. Sa pojavom Kristalne palate, svi su želeli da imaju svoje staklenike, ma koliki oni bili. Ideja o privatnoj zelenoj oazi mira i tišine je uvek bila zavodljiva. Firme koje su se bavile konstruisanjem staklenika u bilo kojoj formi su imale pune ruke posla. Imućni Viktorijanci su u svojim staklenim baštama kao produžetku kuće uživali sami ili u društvu, organizujući čajanke i druga okupljanja.

Mini staklenici kao deo dekora Viktorijanskih kuća

Koliko su Viktorijanci voleli da se okružuju biljkama svedoči i pojava Vardijan kutija. Vardijan kutije su preteče današnjih terariuma. U gradovima su, na prozorima zgrada, stavljali staklene izloge ili staklene kutije u kojima su držali egzotične biljke kao što su orhideje i paprati. Na nekim prozorima bi na donju polovinu stavljali staklene kutije kao mini staklenike, tzv. Vardijan kutije (“Wardian cases”) u kojima je cveća i paprati. Te kutije su bile zatvorene hermetički i po nekoliko meseci nisu otvarane ni zalivane.

Ove staklene kutije izumeo je doktor i ljubitelj paprati Natanijel Begšo Vard kao prenosne male staklenike. Zahvaljujući svom prijateljstvu sa tadašnjim direktorom Kjua i njegovim sinom, Džozefom Hukerom, lovcem na biljke, odmah su se počele koristiti na brodovima prilikom transporta tropskih biljka iz dalekih krajeva sveta. Na ovaj način, razne paprati, orhideje i druge osetljive biljke su očuvane u savršenom stanju u hermetički zavorenim kutijama na palubi tokom par meseci plovidbe.

Država je od Vardijan kutija imala i ekonomsku korist pošto su korišćene u trgovini čajem, za masovan prenos sadnica čaja iz Kine u Indiju. Ovakvi mali staklenici kao izlozi ili staklene vitrine manjih dimenzija krasili su i dnevne prostorije viktorijanskih kuća.

Preporod staklenika na vidiku

Zlatno doba staklenika je okončano u vreme i nakon Prvog svetskog rata, simboličan trenutak pre požara koji je zahvatio Kristalnu palatu, bio je kada je sam vojvoda od Devonšira odlučio da se sruši Veliki Stov, najveći staklenik na njegovom imanju i jedan od najvećih i najslavnijih širom sveta. Računi za grejanje staklenika su bili ogromni uz razne druge nedaće koje su nastupile sa ratom kao što je gubitak baštovana koji su poginuli. Mnogi staklenicu su tih decenija napušteni i zaboravljeni. U međuvremenu su neki obnovljeni, dok drugi čekaju na svoj red.

Ti stari staklenici sa tipičnim viktorijanskim dizajnom i lepim čipkastim i šiljatim ivicama po gornjim ivicama gvozdene konstrukcije, privlače opet pažnju i bude romantičan duh. Poslednjih decenija, zanimanje za staklenike je u porastu. Staklenici danas, u skladu sa ekologijom, korišćenjem solarne energije i očuvanjem životne sredine, imaju sve važniju ulogu. Uz one modernog dizajna, grade se i ove viktorijanskog i edvardijanskog tipa. U Britaniji, poslednjih godina se  često vode kampanje za prikupljanje sredstava za rekonstrukciju starih staklenika uz podizanje novih manjih veličina koji se podižu u baštama i uz kuće.

Sve više ljudi, pogotovo mlađe populacije, posećuje botaničke bašte i staklenike. Verovatno ste primetili da su botaničke bašte i staklenici postali sve traženiji kao mesta fotografisanja mladenaca kao i održavanja samih svečanosti. Uporedo sa tim, putem društvenih mreža vidljivije je i interesovanje za uzgoj sobnog bilja u stanovima i kućama. Stvaranje privatnih gradskih džungli.

Za kraj, imam dve preporuke za praćenje na Instagramu (može i preko Fejsbuka) u vezi sa staklenicima i sobnim biljkama koje su broj jedan odakle početi.

Prva preporuka je Instagram profil koji vode India Hobson i Magnus Edmondson, par u obilasku staklenika i botaničkih bašti po celom svetu, nedavno su i knjigu izdali (India Hobson, Magnus Edmondson, Glasshouse Greenhouse: Haarkon’s world tour of amazing botanical spaces, 2018). Zovu se Haarkon pod tim imenom su na Instagramu. Drugi profil vode dva ljubitelja i stručnjaka za sobne biljke i urbane džungle, Igor Josifović i Judith de Graaff  pod nazivom Urban Jungle Blog. Potražite ih obavezno, ukoliko već niste. Biće još tekstova o staklenicima i botaničkim baštama.

Sanjajte i pravite nacrte za svoje staklenike, za početak, ili urbane džungle uz prozore u svojim domovima.

 

Hvala na čitanju!